О програму

О школи

  • Једноставним корацима научићемо основе византијског појања. Школа обучава почетнике у: а) теорији византијске музике б) њеној практичној примени, и в) правилно понашање за певницом
  • Програм обуке подељен је у више наставних целина у трајању од 7-8 месеци, од октобра до маја.
  • На крају школске године одржаће се испит за оцену напредовања ученика.

Како изгледа настава?

  • Почећемо учењем неумског нотног писма. Пре него што научимо мелодије конкретних песама, морамо проћи одређени број вежби ради савладавања нотације. Свеукупно, почетни ниво, у током којег ћемо научити нотацију и основне литургијске песме.
  • Други корак представља учење сложенијих композиција (херувимске песме, причасни), промењивих песама попут ирмоса уместо Достојно јест, тропара и кондака.
  • Иако ће већина себи вероватно поставити за циљ савладавање песама ради учешћа на недељној литургији, прави појац мора да познаје цео богослужбени циклус. У трећој наставној целини учићемо песме осмогласника, примењиве на вечерњи и јутрењи.
  • Четврти ниво подразумева учење свих стандардних делова вечерње и јутрење, без којих се не може заокружити богослужење који нису обухваћени осмогласником.
  • Пети и највиши курс намењен је онима који желе да поју на свеноћним бденијима или да савладају поједине композиције великих композитора православне цркве.
  • Кроз праксу за певницом учићемо богослужбени устав – Типик (поредак песама током службе).
  • Читање на црквенословенском језику.
  • Неписани типик (појединости које нису записане у књигама али се преносе усменим путем).
  • Разлике у стилу између певања западне музичке традиције и византијског појања.

Зашто су нам важни црквенословенски и грчки?

Богослужбени језик наше цркве је црквенословенски. Иако су данас у употреби различити преводи на српски говорни језик, без црквенословенског је немогуће организовати богослужбени циклус.

Византијска химнографија је највећим делом изворно писана на грчком језику. Ритам већине песама може се најбоље осетити певањем текстова на језику на којем су написане. Због чега?

Ритам црквених песама је прозодијски, што значи да акценат у мелодији зависи од места акцента у тексту. Познавањем односа између грчког текста и мелодије постајемо спремнији за наредну етапу музичке обуке.

Кројење

Када усвојимо византијску нотацију и систем осмогласја, почећемо са процесом кројења, односно адаптације мелодије на задати текст.

Највећи број песама које током богослужења треба отпевати забележен је у књигама без нотних записа. Међу њима, велики број има само кратко упутство за певање (нпр. „Гласъ д̑, подобенъ: ЈАкѡ добля“ или „Гласъ а̑, самогласный“). Појац мора да научи како да дода мелодију на текст песме и како она треба да изгледа. Сваки појац уједно је и аутор великог дела свог репертоара.

Обавезе полазника

  • Полазници морају имати љубав према појању
  • Похађање часова је обавезно! Изостанци стварају проблеме и ученику и учитељу. Ученици који изостају, неће бити у стању да савладају градиво
  • Ученик који неоправдано изостане три (3) пута, као и ученици са укупно десет (10) изостанака током године, неће моћи да полажу завршни испит
  • Ученик мора активно и пажљиво да прати упутства учитеља
  • Ученик мора бити спреман за час
  • Ученици морају присуствовати подједнако часовима, учествовати на вечерњој служби барем једном недељно и присуствовати хорским пробама у терминима када су заказане
  • Ученици морају да поседују књиге које препоручи учитељ

 Стил појања који негујемо

У византијској музици није дозвољено развијање индивидуалног стила. Појци су позвани да негују стил појања који су наследили од својих учитеља, а свеукупно, можемо рећи, да смо позвани да не одступамо од изворног стила који лежи у основи свих локалних православних напева. Друштво Мојсије Петровић сматра да постоји само један јединствени стил појања, а то је онај који се негује на Светој гори, на месту које је на најбољи начин сачувало дух православну традицију неизмењеном од средњег века до данас.

Осим тога, треба да имамо на уму да се појање по свему разликује од певања западне музике.

Да ли је византијска музика одговара духу нашег народа?

То је обимна тема. Најпре треба рећи да је у људској природи да одбацује оно што не познаје или не разуме. У зависности од окружења у којем смо васпитавани као православни хришћани зависи и каква ће нам музика пријати. Например, ако је неко одрастао у цркви у којој певају вишегласни хорови, сматраће хорску музику најбољим музичким изразом наше цркве. Ако је пак неко одрастао уз одређеног појца, сматраће његово појање најмолитвенијим.

Међутим, ми не желимо да се упуштамо у дефинисање народног духа нити у интелектуални и културолошки приступ избору музичке пратње за богослужбене радње. Наша жеља је да изучавамо изворни музички стил православне цркве, онакав какав је сачуван на Светој гори, на месту на којем су православни монаси, бежећи од утицаја спољашњег света, своје животе посветили искључиво богослужењу и сачували или уобличили музички систем без спољашњих утицаја.

Следећи њиховом примеру, желимо да усвојимо и проширимо њихову ревност у очувању чистоте овог музичког израза, који је уједно био и музички израз српске средњовековне елите.

Први српски школовани композитор, мелограф, диригент, пијаниста и музички писац, Корнелије Станковић (1831 — 1865) написао је:

Постанак наших црквених мелодија долази од Грка. О том, чини ми се, нема више сумњања (…) Ја верујем дакле да је испрва било јединство у нашем црквеном појању, и не ћу никад довека труда жалити, да бар путању раскрчим и поравнам, по којој ће се опет кад до јединства доћи.

Предавачи

  • Никола Попмихајлов
  • Милош Николић
  • Никола Шенер